О књизи: 1951. / Сигурно нико никада није прешао мост по овако лошем времену ноћу. Киша, ситна и честа, готово као магла, са хладним сивим покровом, оградила ме је од целог света, од бледих лица иза замагљених, од кише мокрих прозора аутомобила који су летели поред мене, точкови им секли кроз воду. на асфалту чак и јарка ноћна светла Менхетна једва су сијала мутном жутом тачком кроз вео кише. Негде доле сам оставио ауто и кренуо, подижући крагну кабанице и завлачећи главу у рамена, у таму ноћи која се пружала преда мном и пушила цигарету за цигаретом, бацала опушке испред себе и посматрао их, описујући лук, како падају на мокар асфалт. Испред прозора кућа живот је текао уобичајено, али нисам ништа приметио. Оно неколико људи који су се, као и ја, нашли напољу по овом лошем времену, са својих заклоњених улаза су радознало гледали у мене, човека који је шетао сам по киши мокрим тротоаром. Осећао сам њихове погледе како се одвајају од болних мисли...